Život i snovi – Dimitrije E. Panfilov
Intervju objavljen u časopisu “Estetika, hirurgija & kozmetika”
Autor: Rade Grujić
Kako je fabrički lekar Kombinata „Borovo“ dospeo da drži predavanja iz estetske hirurgije na svim kontinentima, da vodeći svetski časopis u izdanju Američkog udruženja za estetsku i rekonstruktivnu hirurgiju proglasi njegov udžbenik iz estetske hirurgije „trenutno najboljim na svetu“, da postane peti hirurg na svetu dobitnik medalje Susrute rodonačelnika plasticčne hirurgije iz drevne Indije, u Nemačkoj napravi najbolju kliniku za estetsku hirurgiju, iako je u tu zemlju došao kao izbeglica s plastičnom kesom u ruci i porodicom koju je trebalo prehraniti…
Rođen sam 19. janura, na Bogojavljenje, istog dana kada je pre četiri veka rođen Gaspare Taljakoci, otac evropske plastične hirurgije i autor prve knjige koja je u Evropi napisana o plastičnoj hirurgiji. On je rođen u Bolonji, a ja u Županji, iako bih, da sam mogao da biram, više voleo da sam rođen u Sremskim Karlovcima, ali šta je, tu je… U međuvremenu sam kupio kućicu u Karlovcima, pa se nadam da ću tamo završiti svoj životni krug…
Kako sam mogao postati bilo šta, čak i lekar…
Nakon završetka gimnazije trebalo je odlučiti šta dalje. Ali šta o tome može da zna mladić od 18 godina, rođen u županjskom blatu, odrastao u vukovarskoj prašini? U polufinalu mog životnog izbora ispali su DIF i novinarstvo, u finalu su se borili arhitektura i medicina, da bi na kraju pobedila ipak medicina. Novinarske frustracije sam lečio, tj. i dalje lečim tako što sam snimao televizijske emisije, pisao tekstove, a trenutno uređujem Aesthetic news, glasilo GESAPS-a, pišem eseje, pesme, putopise… Da li ću na kraju napisati i roman „kao svaki prosečni grandoman“ (Đ. Balašević) – ni sam još ne znam. Do sada sam napisao osam knjiga iz estetske i plastične hirurgije i još nekoliko iz drugih oblasti.
Kako sam trbuhom za specijalizacijom umesto u englesku dospeo u nemačku i kako sam umesto jedne završio tri specijalizacije…
Moj otac je bio čudesan čovek koji je mnogo čitao i malo govorio. Mom životnom odgajanju posvetio je ukupno 15 minuta: kada sam mu saopštio odluku da ću upisati medicinu, rekao je da se slaže sa svakim mojim izborom, pa i time da život provedem čisteći ulice. „Ali i to je pošten posao, pa ako se njime budeš bavio, moraš se truditi da ulice koje čistiš budu najčistije i najurednije na svetu, a medicina je veoma težak posao koji moraš raditi tako da tvoji pacijenti budu najzdraviji i najsrećniji, što je mnogo teže nego dobro počistiti ulicu!“, rekao mi je.
Odlučio sam se, ipak, za medicinu, pa su me životni vihori dokovitlali do Beograda, i to je bila ljubav na prvi pogled. Beograd je početkom 60-ih bila varoš koja me je primila bez ikakvog proveravanja i prijemnih ispita i koja me je zagrlila kao svakog dobronamernog dođoša. U Beogradu sam stekao divne prijatelje, upoznao divne profesore. Diplomirao sam 1971. godine, uzaludno pokušao da se da se zaposlim u Vukovaru, da bi se na kraju skrasio kao fabrički lekar u Kombinatu „Borovo“.
Još na studijama sam želeo da specijaliziram plastičnu hirurgiju. Posle odsluženja vojnog roka otišao sam kod tadašnjeg „prometeja“ plastične hirurgije profesora dr Vinka Arnerija, koji je bio šef Klinike za plastičnu hirurgiju na VMA, i upitao ga kakve su mogućnosti da dobijem specijalizaciju. On me je uputio na Generalštab, gde su mi rekli da je uslov da konkurišem za tu specijalizaciju da provedem tri godine kao garnizonski lekar, u Bileći ili sličnoj nedođiji, ali da mi ni to ne garantuje da ću specijalizaciju i dobiti. Kad sam to ispričao profesoru Arneriju, u njegovom stanu u ulici Svetozara Markovića 26, i rekao mu da ću na specijalizaciju ipak ići, makar u inostranstvo, taj divni gospar s Korčule me je podržao i dao mi adresu jedne bolnice u Engleskoj u kojoj je on svojevremeno boravio.
Krenuo sam u svet trbuhom za specijalizacijom, a kako sam u gimnaziji učio nemački jezik, odlučio sam da prvo u Nemačkoj završim specijalizaciju opšte hirurgije, a posle toga u Engleskoj specijalizaciju plastične hirurgije. Međutim, u međuvremenu je Nemačka dostigla, a u nekim oblastima plastične hirurgije i prestigla Englesku, tako da sam u toj zemlji od 1972. do 1980. godine završio specijalizaciju opšte i plastične hirurgije, kao i subspecijalizaciju iz hirurgije šake i medicine sporta. To je bio doprinos mom mladalačkom zanosu prema sportu (koji me i dan-danas drži, ali kao pasioniranog gledaoca sportskih dešavanja). Medicinom sporta se nisam bavio, osim što sam deset godina sedeo kao lekar na klupi Košarkaškog kluba Borovo koji se takmičio u tadašnjoj I B ligi.
Kako je život počeo da liči na san dok je napolju besneo socijalizam i kako sam iz tog života isteran i postao izbeglica, a da to nisam ni znao…
Osamdesete godine vratio sam se u moj Vukovar i pri tamošnjoj bolnici osnovao Odeljenje za plastičnu hirurgiju. Ubrzo sam napisao i objavio dve knjižice o plastičnoj i estetskoj hirurgiji, napravio četiri emisije na novosadskoj televiziji: „Šta je estetska hirurgija“ i triptih „Estetika, Skalpel i Čovek“, nakon čega su u Vukovar počeli da dolaze pacijenti iz svih krajeva tadašnje zemlje. U toj maloj varoši postao sam nekrunisani kralj. Četvrtkom i petkom smo radili intervencije iz plastične hirurgije, a ponedeljkom i utorkom estetske operacije, uz džentlmenski dogovor da polovinu honorara dobije bolnica, a polovinu mi koji smo ih radili. Život je počeo da liči na san!
Onda su 1991. došli neki robusni momci koji su me probudili iz tog sna, pa sam sa 10 diploma i 300 slajdova u plastičnoj kesi morao – na put! Ali ovoga puta ne trbuhom za specijalizacijom, nego za egzistencijom. Obreo sam se po drugi put među Nemcima i, kako nisam imao odobrenje da se bavim svojim poslom, prvih nekoliko meseci živeo kao klošar, spavao u 26 kreveta za pet meseci. Tek kasnije sam saznao da mi je čarobna recč „izbeglica“ mogla omogućiti da potvrdu za posao dobijem odmah, ali ja tu reč tada nisam znao. Nju cće na najbolji mogući način iskoristiti talas izbeglih lica koji će nešto kasnije krenuti iz Bosne.
Kako sam pobedio nemce, na njihovom terenu i njihovim oružjem (uz dodatak naše maštovitosti i inovativnosti)
Bio sam svestan da Nemce ne mogu pobediti na lepe ocči, na našu dosetljivost, vic, inteligenciju… vecć jedino njihovim oružjem – radom, bolje rečeno kombinacijom naše inovativnosti i maštovitosti i njihove discipline, reda i rada. Kao pridošlica u tuđu zemlju dobrodošli ste da skupljate mrvice koje padaju sa stola za kojim domaćini jedu, ali kada se pridignete dotle da sednete da jedete s njima, već postaje škakljivo. Ako se ne daj bože izdignete iznad toga, onda nema pardona, već kreće lavina sa svih strana. To nije tipično samo za Nemce. Verovatno bi tako bilo i u Srbiji kada bi se na našem terenu neko pokazao boljim i sposobnijim od nas, a taj neko još potiče iz neke „sitne“ zemlje (pošto nema malih zemalja, kao što nema ni malih ljudi, malih laži i malih ljubavi, što bi rekao moj veliki prijatelj, pokojni pesnik Mika Antić).
Trudio samo se, dakle, da svoj rad iz estetske hirurgije dovedem na jedan viši nivo. Kada sam napokon sredio sve administrativne prepreke i stekao sva prava koja imaju lekari u Nemačkoj, odlučio sam da krenem s privatnom praksom i, između nekoliko ponuđenih lokacija, odlučio se za Bon, tada glavni grad Nemačke. Posle dve-tri godine posao se razvio, a ja sam otvorio privatnu kliniku Nofretete, za koju je 1. novembra 1999. godine u uvodniku njujorškog magazina Time napisano da je „bonska šik klinika“, a 2002. godine ju je nezavisno i nepotkupljivo telo u magazinu Test proglasilo najboljom privatnom klinikom za estetsku hirurgiju u Nemačkoj. Ta institucija anonimno ispituje nemačko tržište roba i usluga, od kvaliteta maslinovog ulja do fotoaparata, turističkih agencija do banaka, a te godine su istraživali kvalitete usluga u privatnim klinikama za estetsku hirurgiju koje su sami odabrali. Po njima moja klinika je ubedljivo pobedila – druga posle nas bila je klinika iz Minhena koja je dobila 30 odsto bodova manje.
Kako sam napisao knjigu tešku 2,5 kilograma i okupio dream team svetske estetske hirurgije
Naravno da mojim nemačkim kolegama to nije bilo mnogo drago niti im je bila draga činjenica da će posao pisanja prvog udžbenika za estetsku hirurgiju na engleskom jeziku, najveći nemački, pa i svetski izdavač medicinske literature, kuća Springer, pored svih nemačkih plastičnih i estetskih hirurga poveriti – Dimitriju Panfilovu! Pripremao sam taj udžbenik dve i po godine s idejom da on bude upravo onakav kakav sam ja želeo da imam kada sam učio estetsku hirurgiju. Rezultat je bila knjiga teška 2,5 kilograma, s više od 2.000 ilustracija, sa spiskom od 363 „trika“, odnosno objašnjenja šta treba uraditi a šta ne u estetskim operacijama lica, sa 75 poglavlja, od kojih sam 39 napisao ja, a ostalih 36 autori koji čine dream team svetske estetske hirurgije i koje sam pozvao da uzmu učešće u pripremi tog udžbenika. U julu 2007. godine u zvaničnom glasilu Američkog udruženja za estetsku i plastičnu hirurgiju (ASAPS) Plastic and reconstructive surgery, koji važi za globalno ultimativni autoritet za svetsku estetsku hirurgiju, napisano je da je taj udžbenik trenutno „najbolji na svetu“.
Zašto sam shvatio da je vreme da ponovo krenem na put, ovog puta kući…
Što sam više napredovao, to je za mene bilo sve manje mesta u Nemačkoj, zbog opšte klime koja poslednjih godina nameće i promovisanja ružnoće kao poželjnog ideala. Ta filozofija je čak institucionalno organizovana u telu koje se zove „Koalicija protiv ludila za lepotom“ u kome sede i najviši državni i crkveni velikodostojnici. Naravno, takva filozofija je u estetskoj hirurgiji našla svog glavnog neprijatelja i krenuli su napadi sa svih strana. S obzirom na to da sam čitav svoj život posvetio upravo lepoti, s ciljem da ljudsko telo kad god je moguće dovedem što bliže savršenstvu kakvo mu je Tvorac podario, nisam mogao s time da se pomirim. Za mene estetska hirurgija nije samo medicina već i estetika i – osma umetnost, a estetski hirurg umetnik sa skalpelom. I kako sam s takvim stavovima mogao da ostanem u zemlji gde se ružnoća izdiže na pijedestal?
Pokupio sam svoje stvarčice i ponovo krenuo na put! Ali ovoga puta svojom voljom i s idejom da u Novom Sadu, na obalama Dunava, aorti mog panonskog mentaliteta, zaokružim svoj profesionalni put. U Novom Sadu sam otvorio kliniku Olymp koja će, kao i knjiga koja će kao moje životno delo služiti mlađim generacijama da iz nje uče, imati sličnu misiju: da bude mesto gde će se mladi hirurzi praktično obučavati u estetskoj hirurgiji. To je i ideja postojanja IAAPS-a, Internacionalne akademije za estetsko-plastičnu hirurgiju, čiji sam predsednik i gostujući profesor, a koja je do sada organizovala sedam naučnih skupova, poslednji prošle godine u Atini: da pružimo mogućnost mladim hirurzima iz Jugoistočne Evrope da putem kurseva i simpozijuma, na koje će dolaziti čuvena imena estetske hirurgije iz celog sveta, dobiju najbolja znanja iz ove oblasti.
Za mene estetska hirurgija nije samo medicina već i estetika i – osma umetnost, a estetski hirurg umetnik sa skalpelom
Iskustva 1.001 nosa
Na Kongresu svetskog udruženja za estetsku i rekonstruktivnu hirurgiju IPRAS, održanog u San Francisku 1999. godine, između 900 pozvanih predavača imao sam čast da budem određen kao drugi po redu predavač, odmah posle dr Ronalda Grubera, američkog pape za hirurgiju nosa. Moj rad se zvao „Iskustva posle 1.001 nosa“, a u međuvremenu se taj broj uvećao na 1.500 noseva koje sam operisao, od oko 15.000 operacija koliko sam do sada uradio.
Prišivena ruka s jabukom
Sliku na kojoj je i moj „mladoliki“ portret naslikao je Slobodan Grbić iz Borova Sela. Na slici (levo od mog lika) vidi se ruka s jabukom: motiv koji je slikar ubacio nakon što sam mu ispričao iskustvo sa ženom kojoj sam, dok sam radio u Klinici za opekotine i mikrohirurgiju šake u Ludvigshafenu, u Nemačkoj, prišio potpuno odsečenu šaku.
Dve nedelje posle operacije ta žena mi je pružila ruku s reamputiranom šakom i rekla: „Doktore, ova ruka je sada pola moja, a pola vaša!“ To je „najstrašnija“ rečenica koju mi je neki pacijent izrekao.
